Šta znači američki napad na Venecuelu: Geopolitika sile

Tekst je inicijalno objavljen na portalu Mašina.

Neke stvari se čudno poklope. Razgovor sa Dejanom Mihailovićem, filozofom i politikologom koji živi i radi u Meksiko Sitiju kao profesor i istraživač na Tehnološkom univerzitetu u Montereju, bio je zamišljen kao razgovor o političko-ekonomskim dinamikama u Latinskoj Americi, posebno o Meksiku. Ali stvarnost nam je nametnula fokus.

U noći između 2. i 3. januara Sjedinjene Američke Države izvele su napad na Venecuelu i kidnapovale aktuelnog predsednika Nikolasa Madura.

„Nažalost, svet počinje ovu 2026. godinu sa još jednim žarištem i još jednom krizom“, konstatuje Mihailović. „Velika je zabrinutost građana Venecuele zbog toga što je njihova zemlja napadnuta. Grubo je prekršena Povelja Ujedinjenih nacija, naročito članovi 1 i 2, koji se tiču suvereniteta zemalja članica. Dakle, još jednom imamo klasičan primer flagrantnog kršenja međunarodnog prava i ugrožavanja bezbednosti suverene zemlje.“

Nema sumnje da je ono što se trenutno dešava u Venecueli ogledalo sveta. Velike sile se više ni ne trude da svoja dela opravdavaju brižljivo upakovanim narativima. Živimo klasični Divlji zapad, svet u kojem vlada pravo jačeg.

„Naravno, postoji tu narativ o narkoticima, o ‘ratu protiv droge’, pa i o migracijama, ali sve su to u velikoj meri dimne zavese“, kaže Mihailović. Da li je taj narativ uspešno legitimisao intervenciju? Reklo bi se da nije. Ali veći država će ćutati, ili tek pomalo negodovati.

Za narod Venecuele sada je ključno pitanje – šta posle Madura?

„Jedan od mogućih scenarija jeste da potpredsednica Delsi Rodrigez preuzme privremeno predsedničku funkciju – to je, barem, unutrašnja dimenzija. Međutim, svrgavanje Madura je, u stvari, obračun sa ostacima čavističkog režima. Ono što mene lično najviše brine jeste mogućnost unutrašnje eskalacije sukoba“, kaže Mihailović.

Po njegovom mišljenju, Vašington bi i na takav ishod blagonaklono gledao izvesno vreme – sve dok ne bi bila ugrožena stabilnost na tržištu energenata i izvoz venecuelanske nafte.

Kidnapovanje Madura samo je jedan čin u višedecenijskom odnosu SAD i Venecuele.

„Još od 1998. godine, kada na vlast dolazi Ugo Čaves, imate jedan vrlo interesantan projekat socijalizma za 21. vek, koji prevazilazi državno-nacionalni okvir. Taj projekat nije realizovan u meri u kojoj su to Čaves i njegovi najbliži saradnici zamišljali. Ipak, bio je trn u oku Vašingtonu upravo zato što se, odjednom, u jednoj latinoameričkoj zemlji – koja nije mala, s obzirom na broj stanovnika, resurse, teritoriju i uticaj – javlja projekat koji politizuje stanovništvo i približava politiku običnom čoveku: da se ljudi uključe, da znaju koja su njihova prava. Cilj je bio razvijati mehanizme stabilnog civilnog društva u demokratskom okruženju, bez trunke autoritarizma. To je zasmetalo Vašingtonu jer je moglo da proizvede domino-efekat, što se, uostalom, i desilo u regionu“, kaže Mihailović.

Sa Čavesom se spoljna politika Venecuele orijentiše na povezivanje zemalja regiona, ali i na kreiranje novih međunarodnih sporazuma u oblasti trgovine – bez tutorstva Vašingtona. Formiranje regionalnih organizacija poput UNASUR-a, CELAC-a i ALBA-e predstavlja jedan od najambicioznijih pokušaja Latinske Amerike da izađe iz logike zavisne integracije i da artikuliše sopstveni politički, ekonomski i geopolitički prostor. Za razliku od prethodnih oblika regionalne saradnje, koji su uglavnom bili instrumenti tržišne liberalizacije, ove organizacije su imale jasnu političku dimenziju: njihova suština nije bila samo slobodna trgovina, već zajedničko političko delovanje, koordinacija spoljnih politika, razmena resursa i izgradnja regionalne autonomije.

ALBA (Bolivarska alijansa za narode naše Amerike) je u tom okviru bila najradikalniji projekat – direktna alternativa sporazumu ALCA (Slobodnotrgovinska zona Amerika), koji je Vašington promovisao kao kontinentalno proširenje NAFTA modela. Dok je ALCA podrazumevala produbljivanje neoliberalne zavisnosti i jačanje moći transnacionalnog kapitala, ALBA je nudila model integracije zasnovan na solidarnosti, komplementarnosti i društvenim potrebama. Upravo zato su ovi projekti doživljeni kao pretnja hegemoniji SAD, jer su pokazali da je emancipatorska regionalna integracija na periferiji moguća.

„Možda i najvažniji momenat jeste to što je Venecuela delovala kao suverena zemlja sa sopstvenom spoljnom politikom, koja je konstantno denuncirala neoimperijalističke i neoliberalne projekte koji ugrožavaju svetsku bezbednost. Imate onaj čuveni Čavesov govor u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, kada kaže da ‘ovde miriše na sumpor’, aludirajući na prisustvo Džordža Buša Mlađeg. Venecuela je u tom smislu pokrenula mnoge inicijative da se spreči uticaj spoljne politike SAD kroz jednostrane vojne intervencije“, ističe Mihailović.

Čavesov dolazak na vlast označio je početak „Ružičastog talasa“ u Latinskoj Americi, koji omogućava prvi mandat Lule da Silve u Brazilu, kao i uspon Pokreta za socijalizam u Boliviji sa Evo Moralesom. U Ekvadoru predsednički mandat osvaja Rafael Korea, a u Nikaragvi Daniel Ortega.

„To je bio ozbiljan problem za Vašington. A postao je još ozbiljniji kada je Vašington shvatio da je moguće da, u isto vreme, u tri ključne latinoameričke zemlje imate progresivne, levo orijentisane vlade koje se neće slepo povinovati diktatima Vašingtona. To se delimično dogodilo u trenutku kada ste imali Alberta Fernandeza u Argentini, Lulu da Silvu u Brazilu i Andresa Manuela Lopeza Obradora u Meksiku“, kaže Mihailović.

Prethodnih godina imamo talas uspona desnice u Čileu, Boliviji, Argentini i Ekvadoru, a sada i nasilno svrgavanje Madura, ogroman pritisak na Nikaragvu i Kubu – potencijalno i na Kolumbiju i Meksiko. Kada pogledamo širu sliku, vidimo da napad na Venecuelu nije napad samo na Venecuelu.

„Radi se o tome da se kroz rušenje režima uspostavlja apsolutna dominacija na američkom kontinentu od strane Vašingtona. Rušenje režima je samo instrument da se ponovo uspostavi apsolutna kontrola nad čitavim američkim kontinentom – politički, diplomatski i u svakom drugom smislu“, smatra Mihailović.

Uvek treba podsetiti da je u pitanju i borba za kontrolu nad resursima. Venecuela ima oko 303 milijarde barela rezervi nafte – više nego Saudijska Arabija, Kanada ili Iran.

„Borba protiv narkotika nikada nije bila stvarni prioritet nijedne američke administracije, od Niksona do danas. Krajnji cilj ove intervencije vezan je za povratak Sjedinjenih Američkih Država kroz obnovljenu Monroovu doktrinu iz 1823. godine. Cilj je da se ono što su decenijama, pa i vekovima, nazivali ‘patio trasero’, zadnje dvorište, ponovo u potpunosti potčini Vašingtonu“, zaključuje Mihailović.