Prava cena nafte: Amerika, dolar i rat na Bliskom Istoku

Kada god izbije rat na Bliskom Istoku ili dođe do intervencije u nekoj zemlji bogatoj resursima, komentar koji se najčešće čuje glasi: “Sve je to zbog nafte.” Ta rečenica nije pogrešna, ali je nepotpuna – i upravo ta nepotpunost često zamagljuje ono što se stvarno dešava. Sjedinjene Američke Države su danas najveći proizvođač nafte na svetu. Faktički im nisu im potrebni tuđi resursi da bi zadovoljili unutrašnje potrebe.

Razlog zašto nafta ostaje centralna tema američke spoljne politike leži u finansijskoj arhitekturi globalnog sistema koja se često zanemaruje. Nafta odavno nije samo energent koji pokreće transport i industriju. Ona je strukturni temelj na kojem počiva globalna dominacija američkog dolara, a time i sposobnost SAD da disciplinuju ostatak sveta.

Nafta i dolar

Da bismo ovo razumeli moramo se vratiti pola veka unazad. Kada su SAD 1971. godine napustile zlatni standard, prema kojem je vrednost dolara vezana za rezerve zlata, bilo je neophodno pronaći novo uporište za američku valutu. To je postignuto u prvoj polovini 1970-ih godina strateškim dogovorom sa Saudijskom Arabijom i ostatkom Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEK). SAD su obećale vojnu zaštitu, a zauzvrat je uspostavljeno pravilo da se nafta na svetskom tržištu prodaje isključivo u američkim dolarima.

Time je stvorena trajna, globalna potražnja za američkom valutom, a dolar je zacementiran kao svetska rezervna valuta. To posledično znači da SAD mogu da emituju nesrazmerno veće  količine novca od bilo koje druge države, a da ne izazovu trenutnu inflaciju na svom unutrašnjem tržištu, jer taj novac apsorbuje globalno tržište. Uvezivanjem dolara sa naftom kreiran je mehanizam koji do danas čuva dominantnu poziciju SAD u svetskom finansijskom sistemu i međunarodnoj trgovini.

Postignuti dogovor bio je dobar za obe strane. Cena nafte je decenijama rasla, a Saudijska Arabija i druge zalivske zemlje uspešno su akumulirale bogatstvo. Ovaj novac se vraća u zapadni finansijski sistem, čime se dodatno ojačava uvezanost arapskih i zapadnih privreda. Međutim, zarada od nafte se ne koristi uvek na transparentan način. Novac se često plasira preko tajnovitih državnih investicionih fondova i posrednika na Zapadu, ali i za kupovinu uticaja i infrastrukture na geopolitičkoj periferiji – što možemo osetiti i u Srbiji kroz saradnju vlasti sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Fosilna Amerika

Odnos SAD i zemalja OPEK-a nije uvek bio bez turbulencija. Neposredno nakon sklapanja sporazuma, 1973. godine, arapske zemlje uvele su naftni embargo nekim državama Zapadne Evrope i SAD zbog njihove podrške Izraelu. Svega nekoliko meseci blokade bilo je dovoljno da se cena nafte na globalnom tržištu utrostruči što je dovelo do velike naftne krize.

Međutim, moć OPEK-a da danas koristi takve mehanizme drastično je ograničena ekspanzijom eksploatacije nafte iz uljnih škriljaca, koja je od SAD napravila najvećeg proizvođača nafte na svetu. Novi arapski embargo danas ne bi imao isti efekat na Zapad. Naprotiv, samo bi podigao globalne cene energenata, od čega bi američke naftne kompanije direktno profitirale.

Još jednu stvar ovde možemo zaključiti. Trampovu političku ofanzivu na obnovljive izvore energije i proglašavanje globalnog zagrevanja za prevaru, nemoguće je analizirati mimo veze dolara i nafte. Upravo u tom odnosu leži barem jedan deo objašnjenja zašto je ideologija „Make America Great Again” toliko agresivno usmerena na napade na zelene politike i negiranje klimatskih promena. Odbrana industrije fosilnih goriva više nije samo pitanje energetske nezavisnosti, već prva linija odbrane samog dolara. Svaka globalna tranzicija ka obnovljivim izvorima energije predstavlja egzistencijalnu pretnju za finansijsku, a onda i političku hegemoniju SAD.

Valuta kao oružje

Činjenica da se naftom na svetskom tržištu trguje u američkim dolarima znači da svaka zemlja koja je uvozi mora najpre da dođe do te valute, bilo zaduživanjem, bilo izvozom roba i usluga na američko tržište. SAD, sa druge strane, mogu jednostavno da štampaju dolare, finansiraju svoje potrebe, dok inflaciju potiskuje sama činjenica da ostatku sveta konstantno treba njihova valuta. To je privilegija, petrodolarski sistem nije neutralan.

Ali ta privilegija ima još jednu stranu – u pitanju je instrument kontrole. Budući da međunarodna trgovina prolazi kroz dolarsku infrastrukturu, SAD imaju polugu da bilo kojoj zemlji, u bilo kom trenutku, onemoguće pristup globalnom tržištu. Kroz pretnju sekundarnim sankcijama, taj pritisak se prenosi i na sve ostale aktere – banke, kompanije, države – koji se povinuju američkoj politici, ne nužno zato što se s njom slažu, već da bi sami izbegli restrikcije.

Mehanizam sankcija u svojoj osnovi znači sposobnost da se jednoj zemlji praktično oduzme pravo da prodaje ono što poseduje ili kupuje ono što joj treba. Međutim, zahvaljujući dolarskoj hegemoniji, SAD ne moraju da ubeđuju ostatak sveta da se pridruži sankcijama – one ih, jednostavno, nameću. Bilateralni embargo se lako pretvara u globalnu blokadu. U tom smislu, dolar nije samo sredstvo razmene, već važno oružje američkog pritiska, kojim se sopstveni spoljnopolitički interesi pretvaraju u obavezujuća pravila za celi svet.

Alternative petrodolaru

Ovakav sistem nije ostao bez otpora. Države poput Venecuele i Irana počele su da traže načine za izlazak iz okvira koji ih strukturno podređuje američkoj finansijskoj i političkoj moći. Nije se radilo samo o ekonomskoj računici, već o pitanju suvereniteta – ko odlučuje o prirodnim bogatstvima i u čijem interesu.

Venecuela je od dolaska na vlast Uga Čaveza pokušavala da celu Latinsku Ameriku izvuče iz neoliberalne zavisnosti spram SAD i da artikuliše model integracije zasnovan na solidarnosti, komplementarnosti i društvenim potrebama. Zahvaljujući nafti mogla je da pomaže druge zemlje, poput Kube koja se nalazi pod višedecenijskim sankcijama.

Kada su SAD uvele sankcije, Venecuela je pokušala da sprovede de-dolarizaciju i 2018. godine plansirala je Petro, državnu kriptovalutu, sa ciljem da zaobiđe embargo i obezbedi alternativni kanal za međunarodne transakcije. Projekat je bio tehnički i politički neuspešan, ali je signalizirao jasnu nameru – ako ne možeš da promeniš sistem, pokušaj da ga zaobiđeš.

Iran je otišao korak dalje. Od 2018. godine, nakon što su SAD jednostrano napustile nuklearni sporazum i ponovo uvele sankcije, Iran je počeo da napušta dolar u međunarodnoj trgovini, prelazeći na evro, juan i rublju. Zajedno sa Kinom i Rusijom, Iran gradi paralelnu finansijsku infrastrukturu. Nije u pitanju eksperiment, već funkcionišući, iako ograničen, alternativni sistem.

Kina je u ovoj priči poseban slučaj. Njen cilj nije direktno rušenje petrodolara, već postepeno jačanje juana kao alternativne rezervne valute. Model “nafta za dug” koji je Peking primenio u Venecueli, Angoli, Ekvadoru i Iraku, deo je te šire strategije – svaka transakcija denominovana u juanima, svaki kredit otplaćen naftom, mimo dolarskog sistema, jeste mali korak ka višepolarnom finansijskom poretku u kojem SAD nemaju monopol nad globalnim plaćanjima

Kaznena doktrina

Pokušaji izlaska iz dolarskog sistema nikada ne prolaze bez posledica. SAD imaju jasnu, istorijski doslednu doktrinu: svaka država koja pokuša da izgradi alternativu biva sankcionisana ili destabilizovana. Libija je početkom 2000-ih planirao uvođenje zlatnog dinara kao panafričke valute za trgovinu naftom. Usledio je napad NATO-a. Irak je 2000. godine počeo naftu da prodaje u evrima. Tri godine kasnije usledila je invazija. Obrazac je poprilično očigledan.

Venecuela je prva došla na udar u novom talasu napada jer je predstavljala najslabiju kariku, izolovana, ekonomski iscrpljena padom cena nafte i bez ozbiljnog vojnog kapaciteta. Vojnim udarom SAD su napravile korak ka eliminisanju nepoželjnog političkog modela u regionu, preuzele kontrolu nad naftom koja je neophodna američkim rafinerijama u Teksasu i Luizijani i potencijalno izbile Kini više od 10 milijardi dolara nenaplaćenog duga.

Iran je logičan sledeći korak, ali kvalitativno drugačiji problem. Pokazao je privrednu otpornost prethodnih godina, poseduje vojni kapacitet, regionalne saveznike, razvijenu mrežu alternativnih finansija i kontrolu nad Ormuskim moreuzom. Kada su SAD pokrenule vojne udare ove godine, Moreuz je praktično presečen. Protok je pao sa 20 miliona barela dnevno na minimum, cena nafte je skočila na 126 dolara, a svet se suočio sa možda i najvećim poremećajem snabdevanja u istoriji. Ceh mahom plaćaju Azija i Evropa, dok su SAD, kao proizvođač, relativno pošteđene, a njihove korporacije beleže ekstraprofite.

Ono što prethodnih meseci posmatramo nije serija nepovezanih incidenata ili nepromišljenih poteza labilnog lidera. U pitanju je kontinuirani proces odbrane finansijske arhitekture na kojoj počiva američka moć. Svaki akter koji pokuša da izgradi sopstveni suvereni prostor postaje legitimna meta. Redosled napada nije slučajan, a logika je apsolutno konzistentna.