Govor kanadskog premijera u Davosu: Priznanje, ali delimično

Govor kanadskog premijera na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu predstavljen je kao retko iskreno priznanje krize globalnog poretka. Ipak, iza retorike o “procepu” i nestajanju međunarodnih pravila, Mark Karni zapravo žali za poretkom od kojeg su korist imale i “srednje sile”.

“Duh dijaloga”, tako je naslovljen ovogodišnji Svetski ekonomski forum u Davosu. U pitanju je unutrašnji dijalog onih koji imaju političku i ekonomsku moć, dijalog koji služi legitimaciji poretka, bez ulaska u suštinske uzroke krize sa kojom se svet suočava.

Baš u takav okvir uklopio se i govor Marka Karnija, kanadskog premijera. Iako je izazvao veliku pažnju svetske javnosti, bio proglašen “hrabrim”, “brutalno iskrenim”, “izuzetnim”, šta nam je taj govor zaista doneo?

Ukratko, Karni je rekao da živimo u vremenu rivaliteta velikih sila, da “međunarodni poredak zasnovan na pravilima” nestaje, da jaki mogu da rade šta im je volja, dok slabi mogu samo da pate.

Reklo bi se – ništa novo. Ipak, kod mnogih je ovo svojevrsno priznanje proizvelo osećaj olakšanja. Kraj sluđivanja obično ima takav efekat, posebno ako je praćen eksternom validacijom nekoga ko ima autoritet, ko je svojevrsni insajder u celoj priči. To olakšanje nas, umesto u fazu besa, gura u fazu nade da će se stvari konačno promeniti.

Neće, jer priznanje je bilo samo delimično.

Međunarodni poredak zasnovan na izgovorima

Kanadski premijer eksplicitno priznaje nešto što je, kao činjenica, decenijama bilo sistematski potiskivano: “međunarodni poredak zasnovan na pravilima” nikada nije delovao jednako za sve. On je bio asimetričan, selektivan i politički instrumentalizovan, sa stalnim ustupcima prema onima koji poseduju moć.

Međutim, umesto da to imenuje kao strukturnu nepravdu, premijer nam govori o poretku koji je bio “delimično lažan, ali koristan”. Za koga? Pa, za zemlje poput Kanade koje su od njega profitirale. “Američka hegemonija je, naročito, doprinela obezbeđivanju javnih dobara, otvorenih pomorskih puteva, stabilnog finansijskog sistema, kolektivne bezbednosti i podrške okvirima za rešavanje sporova,” eksplicitan je Karni.

Sada su se stvari okrenule, ne u smislu da je američka hegemonija nestala, već se okrenula i protiv onih zemalja koje su, sve do nedavno, bile članice kluba nedodirljivih. I tu leži problem i za Kanadu – ne u samoj osnovi globalnog kapitalizma u kojem velike sile vrše ekstrakciju resursa i profita iz perifernih zemalja, već u tome što i, kako ih naziva premijer, “srednje sile” ulaze u zonu nesigurnosti i izloženosti agresiji hegemona.

Kriza jede svoju decu

“Dozvolite mi da budem direktan. Nalazimo se u sred procepa (rupture), a ne tranzicije”, rekao je Karni. “U skorije vreme velike sile počele su da ekonomsku integraciju koriste kao oružje, carine kao sredstvo pritiska, finansijsku infrastrukturu kao instrument prinude, a lance snabdevanja kao ranjivosti koje se mogu namerno eksploatisati.”

Zaista?

Dobrodošli u svet globalnog kapitalizma, gospodine premijeru!

Sve što je Karni pobrojao ne dešava se “u skorije vreme”, već je konstitutivno za sam poredak. Ono što se sada menja jeste to da je oružje okrenuto i ka akterima koji su do nedavno bili zaštićeni unutar takozvanog zapadnog bloka. Procep u kojem se nalazimo nije samo kriza poretka, već i kriza pozicije onih koji su iz tog poretka decenijama izvlačili direktnu korist.

Kada profiti opadaju, svi postaju potencijalni plen jačih. To je aksiom. I mi danas ne svedočimo raskidu sa starim obrascima moći, već njihovom potpunom ogoljavanju.

Zona interesa

Kako bi objasnio zašto se takav međunarodni poredak ipak decenijama održavao, Karni poseže za metaforom “življenja u laži”. On je mišljenja da sistem opstaje jer akteri nastavljaju da učestvuju u njegovim ritualima i da se prema njemu odnose kao da je pravedan i stabilan, čak i kada znaju da to nije slučaj. Da bi se stvari promenile, potrebna je puka odluka da se prekine sa učestvovanjem.

Ali to nije lako, jer, iako iz govora kanadskog premijera može tako delovati, odluka nije moralne prirode. U pitanju je racionalni izbor u okviru postojećih odnosa moći. Pristanak nekada donosi direktnu materijalnu korist, kao što su profit, sigurnost, politički ili ekonomski uticaj. Nekada donosi i indirektnu korist – legitimaciju nečinjenja. Pristajanjem na laž, pod uslovom da vas ona ne ugrožava direktno u datom trenutku, vi zapravo održavate privid normalnosti i izbegavate da se izlažete riziku.

Ono što Karni prećutkuje je činjenica da “pristanak” nije nikada bio univerzalan. Postoje društva koja su se aktuelnom poretku aktivno suprotstavljala, ukazujući na njegovu nepravičnost. Čak ni države koje su faktički učestvovale u tom poretku i od njega ubirale korist, nisu bile homogene, jer su uvek i u njima postojali delovi društva koji su se aktivno suprotstavljali. Treba jasno reći da su određene države, korporacije i, u krajnjoj liniji, klase, imale neposredan interes da se takav sistem održi. Ostali su bili primoravani da mu se prilagođavaju pod pritiscima moći.

Strateška autonomija, ali samo za neke

Kao odgovor na krizu, Karni konstatuje sve veće okretanje država “strateškoj autonomiji”, pre svega u pogledu proizvodnje energije, hrane, kritičnih minerala, finansija i lanaca snabdevanja.

“Država koja ne može sama sebe da prehrani, snabde energijom ili odbrani, ima vrlo malo izbora. Kada vas pravila više ne štite, morate se štititi sami,” navodi kanadski premijer.

Međutim, istorija posleratnog sveta pokazuje da ova logika nikada nije bila univerzalno dozvoljena. Brojne države Afrike, Latinske Amerike i Azije, koje su pokušale da izgrade makar delimičnu ekonomsku ili političku autonomiju, bile su izložene sankcijama, državnim udarima ili direktnim vojnim intervencijama.

Ilustrativan je i aktuelni slučaj Venecuele. Nakon što su SAD kidnapovale predsednika Nikolasa Madura, Mark Karni je izjavio da kanadska vlada “pozdravlja mogućnost da se narodu Venecuele otvore putevi ka slobodi”. Iako govori o principijelnoj privrženosti zabrani upotrebe sile, osim kada je u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, Karni glasno ćuti o tim postulatima kada je u pitanju Venecuela koja je i decenijama unazad izložena kontinuiranim pritiscima, sankcijama i pokušajima državnog udara.

“Strateška autonomija” se, dakle, vrednuje po tome ko je sprovodi. Kada je zahtevaju moćni, ona je nužna samoodbrana. Kada je pokušavaju zemlje periferije, ona postaje “populizam”, “diktatura” ili “pretnja globalnoj stabilnosti”. Principi su u biti isti, ali razliku definiše hijerarhija moći koja određuje kome je suverenitet dopušten, a kome osporen. Sada smo u situaciji da se postavlja pitanje da li će suverenitet biti dopušten i “srednjim silama”.

Ako su to samo bile laži…

Iako kaže da ne treba tugovati i biti nostalgičan, Karnijev govor odiše upravo nostalgijom. Nije u pitanju nostalgija za pravilima, jer i sam priznaje da ona nikada nisu ni bila ključna. Karni žali za vremenom u kojem su ona funkcionisala kao privid u korist onih koji su bili dovoljno moćni da ih selektivno primenjuju. Ako pažljivo slušamo, kanadski premijer nas ni u jednom trenutku ne navodi da pomislimo da sistem treba promeniti na način da pravila zaista važe za sve. U tom smislu, teško je poverovati da bismo ovakav govor uopšte i slušali da “srednje sile” i dalje od globalnog poretka uspešno naplaćuju rentu.

“Naš je stav da srednje sile moraju delovati zajedno, jer ako nismo za stolom, mi smo na meniju,” jasan je Karni. Poziv na uspostavljanje nove koalicije “srednjih sila”, dakle, nije zamišljen kao korektiv nepravde, već kao način da se sačuva prostor za manevar u svetu u kojem instrumenti prinude više nisu okrenuti samo prema najslabijima. To je logika osiguranja. Kako ostati na površini i kako pregovarati bolju poziciju u sistemu koji se ne dovodi u pitanje, već se u njemu traži nova ravnoteža.

###

Karnijev govor je prožet kontradikcijama, što je često slučaj kada neko pokušava da bude iskren samo do neke mere. Za razliku njega, Donald Tramp je brutalno otvoren. Ali njegova otvorenost ne uvodi novi poredak, već demaskira postojeći. Za “srednje sile” to je možda šok, ali za većinu sveta u pitanju je kontinuitet.

Prostora za nadu uvek ima. Ipak, nadu ne smemo zameniti poricanjem, odbijanjem da se suočimo sa realnošću. U jednome je Mark Karni definitivno u pravu – procep u poretku je zaista tu, ali budimo sigurni da se stvari neće same od sebe promeniti na bolje. Prvi korak svakako jeste nazvati stvari pravim imenom.