Statistika prinude: Zašto u Srbiji nemamo rezultate izbora, već rezultate nasilja

Osnovu ovog teksta čine odgovori na pitanja koja sam dobio od portala Mašina, a tema su lokalni izbori održani u Srbiji 29. marta.

Napregnuti maksimum režima

Kada analiziramo ishod lokalnih izbora održanih 29. marta u 10 jedinica lokalne samouprave širom Srbije, mi ne možemo da govorimo o „rezultatima izbora”. Da bismo dobili rezultate izbora, kao osnovnu pretpostavku moramo imati fer elektoralni proces koji svima omogućava da bez pritisaka i u slobodnoj volji izraze svoj politički stav na biračkom mestu. Ono što smo zapravo dobili su rezultati nasilja, odnosno, statistiku prinude.

U neslobodnoj atmosferi koja podrazumeva ucene, potkupljivanja i čitavu mašineriju medijskih spinova, dobili smo brojke koje je nemoguće analizirati mimo tog nasilnog konteksta. Ipak, te brojke pokazuju da se prednost koju ima vlast topi. Ovakav okvir gura građane u referendumsko odlučivanje, oštro polarizujući društvo na dva bloka. Zaključak koji se nameće jeste da procenti koje su osvojile opozicione liste predstavljaju njihov sigurni minimum, dok su procenti vlasti njihov, do krajnjih granica napregnuti, maksimum.

Bitno je podvući: to što su ovi rezultati posledica sistematskog nasilja, ne znači da opozicioni odbornici treba da odustanu od svojih mandata. Naprotiv – mandati se moraju uzeti, a politička borba se mora nastaviti i kroz institucije.

(Para)državna logistika

Vladajuća stranka i njeni predstavnici će se, u svojim nastupima i kroz svoju tabloidnu mašineriju, u narednom periodu truditi da prikažu sebe kao apsolutnog pobednika. Za njihov narativ je ključno da rezultat predstave kao 10-0, i to će ponavljati do iznemoglosti. Međutim, treba primetiti i da ovaj proces njima kontinuirano donosi politički trošak, jer naspram narativa o “10-0” stoji slika građana i građanki koji, i u uslovima otvorene represije, kao autsajderi, pružaju jasan otpor.

Opozicioni akteri moraju iskoristiti lokalne izbore da unaprede svoju infrastrukturu, što je preduslov za suprotstavljanje metodama krađe, potpomognute paradržavnim logističkim jedinicama, koje bi neko nazvao i falangama. Ova nedelja je u izvesnom smislu predstavljala reprizu situacije sa lokalnih izbora u Mionici, Kosjeriću i Zaječaru. Režim je ogolio svoje metode i sada je na opoziciji da se prilagodi i adekvatno odgovori. Vlast neće naprasno preći iz represivne u demokratsku fazu – represija će se po svemu sudeći pojačavati – pa lokalni izbori ostaju kao svojevrsna vežba za dolazeće nacionalne izbore.

Odbrana volje počinje pre izbornog dana

Ovo je posebno važno za aktera kakav je studentski pokret, koji do sada nije imao sličnog iskustva. Sa druge strane, vlast u izborni dan ulazi sa 10 do 15 procentnih poena prednosti. Ta prednost se ne stiče političkim programom, već upotrebom javnih resursa. Državnim novcem kupuju se glasovi – direktno u kešu ili indirektno kroz infrastrukturne radove. Javna infrastruktura se koristi za partijske ciljeve, vrši se pritisak na zaposlene u javnom sektoru, a mediji finansirani novcem građana služe isključivo prorežimskoj propagandi.

Opozicioni akteri tome teško mogu da pariraju finansijski, ali imaju na raspolaganju drugo važno oružje: javnu solidarnost sa svima koji su izloženi političkom pritisku. Izborna volja se ne brani samo kontrolom kutija na izborni dan, ona počinje da se brani solidarnošću onog trenutka kada prva osoba dobije pretnju otkazom zbog svog političkog stava.

I pored duboko nasilnih uslova, vladajući blok pobeđuje sa tek nekoliko procenata razlike, što jasno ukazuje na to da je potreba za promenom nesumnjiva. Režim je upregao sve što ima, a narodu ostaje da se još bolje terenski organizuje kako bi u potpunosti preokrenuo političku realnost.