Pitanje demokratije – koliko participacije?
Tekst je objavljen 2016. godine kao deo zbornika „Vratimo socijalizam u igru – elementi za promišljanje socijalističke strategije“ u izdanju Centra za politike emancipacije.
U Srbiji danas manje od trećine građana i građanki uzima direktno učešće u političkom životu ili barem veruje u efikasnost „građanskog učešća“, pokazalo je istraživanje Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost.[2] Otprilike toliki je procenat i onih koje uopšte i zanima politika. Učešće u politici uglavnom se svodi na glasanje na izborima, a treba imati na umu da na birališta izlazi tek nešto preko 50% stanovništva sa pravom glasa. Bez da ulazimo u detalje pomenutog istraživanja, možemo reći da ono potvrđuje sve ono što intuitivno osećamo – stanovnice i stanovnici Srbije nisu „uključeni“ u politički život, nisu adekvatno informisani o tome kako državne institucije funkcionišu, na kraju krajeva ni ne veruju da svojim aktivnostima mogu bilo šta promeniti u društvu.
Ovakva situacija se uglavnom interpretira nedostatkom „političke kulture“, nezainteresovanošću i inertnošću ljudi. Odatle se neretko nadograđuju interpretacije koje se zasnivaju na različitim vidovima kulturfašističkih ili autorasističkih pozicija. Često se probija ideja da „demokratija i nije za svakoga“, te da je aktuelno loša ekonomska i socijalna situacija u društvu posledica toga što svi imaju pravo na glas. Pod ovim „svi“ naravno misli se isključivo na niže klase, odnosno ljude sa nižim nivoom obrazovanja uz pretpostavku da su upravo oni ti koji se najlakše daju obmanuti i zavesti da podržavaju one politike koje ne dovode do pretpostavljenog napretka društva. Paradoksalno, umesto demaskiranja mehanizama koji omogućavaju de facto monopolizaciju donošenja odluka u rukama političke i ekonomske elite, sasvim suprotno, nezadovoljstvo eskalira u zahtevima za smanjenjem ili čak ukidanjem obuhvata demokratije. Umesto naglašavanja problema nedostupnosti obrazovanja siromašnijem delu stanovništva, ova politika želi da uskrati čak i pravo na glasanje na izborima – taj minimum učešća u politici – šire zahvaćenim društvenim slojevima, dok istovremeno, ne do kraja eksplicitno, zagovara krajnje elitističku poziciju iako je odgovor na pitanje ko su oni koje bi trebalo smatrati društvenom elitom uvek maglovit i nedefinisan. Rame uz rame sa ovom elitističkom, tu je uvek i ona pozicija koja otpisuje ceo narod kao „nedovoljno zreo“ ili, zaoštrenije, kao „stoku koju treba strpati u tor“. Logičan nastavak je da „narodu treba vođa“ koji će ga (nas) „dovesti u red“, a konsekventno i zahtev za uvođenjem monarhije. Problema sa ovim pozicijama naravno ima mnogo. Pre svega, pitanje elite je uvek i pitanje arbitrarnosti: ko postavlja kriterijume za definisanje i razdvajanje onih koji spadaju u elitu od ostatka pučanstva? Dalje, ova pozicija ne analizira uzroke već se osvrće samo na posledice. Tačnije, ako je šire zahvaćen narod neinformisan ili pak nedovoljno obrazovan, da li je to posledica puke volje ljudi ili pak nekih materijalnih okolnosti koje onemogućavaju ili otežavaju protok relevantnih informacija, odnosno, distribuciju znanja. Na kraju krajeva, to je pozicija koja zapostavlja činjenicu da različiti položaji u društvenoj strukturi sa sobom nose i specifične interese, pa samim tim izolacija uske elite, ili pak monarha, od volje naroda i njihovih zahteva kanališe put razvoju ekonomije i društva u pravcu koji će omogućiti zadovoljenje interesa upravo te izolovane skupine ili pojedinca. Ovde je važno podcrtati da ne donose svi i uvek odluke koje bi bile u njihovom (klasnom) interesu, ali se proširivanjem polja demokratije proširuje i polje za razvoj klasne borbe pa samim tim i mogućnost da se artikulišu i neposredno isporuče zahtevi i potrebe ljudi sa nižih prečki društvene lestvice, ljudi sa margine kojima današnje društvo ne pruža mogućnost politike.
Koliko onda institucionalni okvir Srbije omogućava uključivanje širih društvenih slojeva u proces donošenja (političkih) odluka? Primera radi, dok gradonačelnik Beograda Siniša Mali insistira na „aktivnom uključenju građana u planiranje i izgradnju grada“ i na tome da se sve odluke donose u dogovoru sa građanima,[3] kontroverzni ugovor o projektu Beograd na vodi[4] javnost je dobila na uvid tek pet meseci nakon što je potpisan. Brojne stavke ugovora, kojima se naše društvo i njegovo bogatstvo bespoštedno predaju u ruke privatnih investitora, nikada nisu stavljene na javnu raspravu,[5] a na organizovane proteste protiv ovakvog mešetarenja vlasti su odgovorile policijskim kordonima.[6] No u pitanju je samo jedan, ko zna koji po redu slučaj u kojem se interes zajednice podređuje interesima privatnog kapitala. Posve cinično, kao oblik demokratske participacije u odlučivanju gradske vlasti ponudile su svojim sugrađanima da izaberu boju autobusa javnog prevoza kojima će se voziti Beogradom.[7] O uslovima regulacije cena i linija, kao i sumnjivim ugovorima koje gradske vlasti potpisuju sa privatnim korporacijama – poput slučaja BusPlus[8] – šire društvo nema nikakvo pravo odlučivanja.
Naravno, ovo je samo ilustracija. Realnost svi doživljavamo svakodnevno kada se sav naš uticaj na institucije praktično svede na knjigu utisaka.[9]
Uostalom, nije li mantra vladajućeg poretka ta da na izborima narod daje mandat određenoj političkoj opciji koja onda ima četiri godine da sprovodi svoj program? To efektivno znači da je upravljanje državom i njenim institucijama monopolizovano od strane jednog dela političke elite. Ali problemi su još dublji. Na izborima praktično ni nema izbora. Sve aktuelne partije u krajnjoj instanci imaju istu agendu – zadovoljavanje interesa kapitala. Upravljanje se u takvom kontekstu interpretira kao pitanje stručnosti i veštine. U tako postavljenom okviru, česti su povici političara da ne treba da se delimo već da skupa radimo na „napretku društva“. Tako je na primer, aktuelni premijer Srbije Aleksandar Vučić više puta ponavljao da je ekonomija važnija od politike uz dodatak da ekonomske mere ne mogu biti predmet „svađa i sukoba“.[10] Ekonomija se, dakle, svodi na pitanje tehničkog izvođenja, što je manevar izbegavanja suštine: ekonomija je pre svega pitanje interesa – klasnih interesa – i nije ništa drugo do sukob – klasni sukob. Dodatno, „napredak društva“ ostaje maglovita kategorija, uglavnom interpretirana kroz parametre fiskalnog deficita i bruto društvenog proizvoda (BDP) što su mere koje ne mogu adekvatno pokazati stanje u društvu jer im nedostaju kontrolni parametri kojima, u određenoj meri, možemo prikazati kvalitet života stanovništva: dostupnost i kvalitet socijalnih i komunalnih usluga, zdravstva i školstva, politika stanovanja, visina zarada, kvalitet i sigurnost radnih mesta, nivo i mogućnosti sindikalne organizovanosti, stanje životne sredine, itd.[11] Bez ovih kontrolnih parametara nemoguće je odrediti pravac kretanja društva jer, primera radi, isključivo fokusiranje na rast BDP-a može dovesti do fokusiranja na ekonomiju koja, sa jedne strane, dovodi do rasta nivoa bogatstva, ali po cenu srozavanja radnih prava, drastičnog pogoršanja uslova života za većinski deo populacije i uništavanja životne sredine uz koncentraciju bogatstva u rukama vlasnika kapitala i uskog kruga privilegovanih. Napredak, ali isključivo za bogate. Obrazloženje da će generalno uvećanje bogatstva dovesti do efekta prelivanja (tzv. trickle down efekat) već odavno je razvejano u iluziji da će otvaranje tržišta slobodnoj konkurenciji i neoliberalna transformacija doneti bolji život celokupnom stanovništvu – bogatstvo je uvećano, ali i koncentrisano u rukama malog broja ljudi[12] uz specifičnu geografsku distribuciju u kojoj tradicionalne zemlje centra i dalje opstaju kao prostori u koje se slivaju tokovi kapitala.
No kako i očekivati drugačiju artikulaciju od lokalnih političara, do tehnokratsku, kada se i oni sami, u krajnjoj liniji, ispostavljaju kao puki izvršioci politike međunarodnih institucija, poput Međunarodnog monetarnog fonda, koje nameću ekonomske mere potpuno nesenzitivne na kvalitet života i potrebe stanovništva već usmerene na isključivo obezbeđivanje uslova za reprodukciju kapitala?
Pored ove, uslovno rečeno, institucionalne, potrebno je naglasiti i klasnu ravan u užem smislu. Naime, konstantna potera za obezbeđivanjem bazične materijalne reprodukcije onemogućava pripadnike nižih klasa da se aktivno i kontinuirano uključe u političku sferu te se njihova politizacija svodi na ad hoc reaktivne akcije, čime je otežana i artikulacija zajedničkih klasnih interesa. Aktuelni sistem je strukturiran na način koji nam onemogućava uključivanje u političko polje, ne samo zbog toga što nam naš materijalni položaj to ne dozvoljava, već zbog toga što je u pitanju sistem koji se, na kraju krajeva, ni ne zasniva na interesima nižih klasa, već služi održavanju postojećih klasnih odnosa. Konstituisanje društva na principima kapitalističke regulacije, onemogućava širu kontrolu nad procesom socijalne reprodukcije. Naše društvo je poslednjih decenija reprodukovano na rigidnim osnovama koje omogućavaju monopolizaciju donošenja odluka u rukama jednog specifičnog privilegovanog sloja, dok je istovremeno temeljno uništavana sva infrastruktura izgrađena tokom socijalizma, koja je omogućavala kakvu-takvu demokratizaciju političkog, makar i na nižim institucionalnim nivoima.[13] Deluje da pitanje zašto nema učešća i zainteresovanosti nije validno. U stvari, probija se ono drugo, nikad zastarelo: šta da se radi?
Naravno, ovo pitanje je adresirano još jako davno i do danas je u pokušaju davanja odgovora na njega dovelo do ispisivanja velikog broja stranica, ali ono ostaje aktuelno i biće aktuelno sve dok se ne dese radikalne društvene promene u pravcu izgradnje socijalističkog uređenja – pitanje šta da se radi i tada će biti relevantno, no njega ćemo misliti u posve drugačijem kontekstu pa će i teme na koje ćemo tražiti odgovore biti posve drugačije.
Do tada je ključno promišljati kako proširivati polje borbe. Pored analize trenutne situacije u kojoj se politika artikuliše, svakako je važno osvrtati se i na neke od praksi koje su se odvijale u prošlosti. Dosadašnja iskustva nam mogu pomoći u artikulaciji budućih borbi i važno ih je istražiti, pogotovo kada je u pitanju prostor nekadašnjih socijalističkih zemalja u kojima je prisutan jak diskontinuitet levice, kako politički tako i organizacioni. No, za adekvatno istraživanje uvek je neophodna i adekvatna istorizacija i kontekstualizacija bez čega je nemoguće izvući ikakve politički potentne zaključke.
Kada se govori o demokratiji postoje brojni primeri borbe za proširivanje obuhvata odlučivanja koji nam mogu biti relevantni i danas i na osnovu kojih možemo promišljati sadašnju i buduću političku praksu. Jedan od takvih primera je koncept participativnog budžeta, a koji i danas opstaje kao politička mera koja se implementira na različitim institucionalnim nivoima u različitim delovima sveta. Šta možemo naučiti iz ovog iskustva?[14]
Zajedničko odlučivanje o zajedničkim sredstvima
Participativno budžetiranje je mera koja omogućava širim društvenim slojevima da direktno odlučuju o javnim sredstvima. Jedna od definicija participativnog budžeta koja iskače među prvima pri pretraživanju interneta je ona koja kaže da je u u pitanju mera koja omogućava „drugačiji način upravljanja javnim novcem“, „demokratski proces u kojem članovi zajednice direktno odlučuju kako će se trošiti jedan deo budžetskih sredstava“, odnosno, način da se „poreskim obveznicima da prilika da u saradnji sa vlastima donose odluke“.[15] Ključne reči koje ovde možemo izdvojiti su: drugačiji način upravljanja, demokratski proces, direktno odlučivanje članova zajednice. No šta to konkretno znači u praksi?
Jedan od prvih primera implementacije mere participativnog budžeta jeste onaj koji se razvija u Porto Alegreu u Brazilu, odakle se potom širio i širi se već gotovo tri decenije.
Porto Alegre je grad od oko 1,4 miliona stanovnika. Iako pripada relativno industrijalizovanoj i bogatoj regiji Brazila, u pitanju je socijalno i ekonomski izdiferencirana sredina u kojoj gotovo trećina stanovništva živi u slamovima na obodu grada (Baiocchi, 2003: 48). No, to ne treba da čudi, Brazil je društvo koje je kroz istoriju reprodukovano na autoritarnim osnovama i za koje je karakteristična izrazita politička i socijalna marginalizacija nižih klasa i svojevrsna privatizacija javnih institucija od strane elita. Nakon perioda vojne diktature koji je trajao više od dve decenije i koji je okončan 1985. godine, usledio je period demokratizacije obeležen debatama tokom kojih su se kao centralna postavila pitanja građanske participacije, decentralizacije i jačanja lokalnih uprava. Vrhunac ovog procesa bilo je izglasavanje novog ustava 1988. godine. Iako se može reći da je i u narednom periodu postojao nesklad između proklamovanog i realnosti, novonastali kontekst otvorio je politički prostor za eksperimentisanje sa novim modelima demokratije na gradskom i opštinskom nivou.
Na talasu novih političkih i kulturnih praksi koje su svoje uporište imale u širokim društvenim pokretima koji su se izgrađivali kroz otpor dugogodišnjoj diktaturi i insistirali na principima jednakosti i demokratije, 1988. godine na vlast u Porto Alegreu došla je koalicija levih partija predvođena Radničkom partijom (Partido dos Trabalhadores) što je vrlo brzo omogućilo strukturnu potporu početku procesa uvođenja participativnog budžeta u političku praksu lokalne zajednice. Cilj je bio omogućiti decentralizaciju procesa donošenja odluka, otvoriti kanale sistema za uticaj širih društvenih slojeva putem direktnog odlučivanja o potrebama zajednice i pokušati da se prevaziđe klijentelistički odnos koji je do tada prožimao strukture lokalnih vlasti.[16]
U procesu razvoja institucije participativnog budžeta moguće je razaznati tri faze (Fedozzi i Lima, 2014: 156). Prva je faza samog konstituisanja i učvršćivanja ove institucije. Između 1989. i 1992. godine participativni budžet je implementiran na 10 lokacija u Brazilu. U svim ovim gradovima na vlasti je bila Radnička partija koja je od 1988. godine samo u Porto Alegreu pobedila na četiri izborna procesa za redom, čineći lokalnu vlast celih šesnaest godina u kontinuitetu. Time je bila omogućena relativno stabilna politička podrška demokratizaciji upravljanja javnim finansijama lokalne zajednice. Ali pored ove formalne stavke, važan faktor u ovom procesu igralo je postojanje organskog društvenog pokreta koji je spolja i odozdo vršio pritisak na zvanične administrativne aparate i time obezbeđivao određenu vrstu postojanosti novoustanovljenih institucija i političkih praksi.
Drugu fazu predstavlja širenje participativnog budžeta diljem Brazila, što se, između ostalog, dešavalo na temelju njegove inicijalne popularnosti, ali i delotvornosti i društvene efikasnosti.[17] Između 1993. i 1996. godine zabeleženo je novih 20 lokacija na kojima je primenjen princip participativnog budžetiranja, a do 2000. godine još 110. Dakle, za svega jedanaest godina broj primera u kojima je implementirana ova institucija popeo se na 140, a podaci govore da je do 2012. godine on porastao i na celih 355 (Fedozzi i Lima, 2014: 157). Iako možemo zaključiti da je ova vrsta odlučivanja o trošenju budžetskih sredstava doživela u početku neslućenu ekspanziju, mora se naglasiti da njena uspešnost i obim uključivanja širih društvenih slojeva u proces odlučivanja variraju od grada do grada kao i od oblasti do oblasti, što je često u direktnoj vezi sa odnosom političkih snaga na samom terenu.
Treća je faza globalnog širenja koncepta participativnog budžetiranja, isprva po Južnoj i Centralnoj Americi, a potom i po drugim kontinentima. Različite međunarodne mejnstrim institucije, poput Svetske banke, počele su da promovišu participaciju kao jedan od načina „kontrole javnih finansija“.
I pored intenzivnog širenja, daleko smo od toga da se može reći da je ova institucija postala opšte prihvaćena, pa čak i da joj je opstanak osiguran u onim sredinama u kojim je do sada sprovođena. Takođe, važno je naglasiti da participativni budžet kao takav nema precizno razrađenu šemu koja se uvek i svuda striktno primenjuje. Zapravo, njegova implementacija u velikoj meri zavisi od političkog i ekonomskog konteksta svakog zasebnog socijalnog okvira (opština, grad, region, država…). U tom smislu, kao presudan se ispostavlja princip uključivanja najvećeg broja ljudi u proces direktnog donošenja odluka, dok se konkretna izvedba prilagođava specifičnostima konkretnog terena. Stoga, jedan od najvažnijih faktora jeste snaga lokalnih kolektivnih političkih aktera – partija, ali i pre svega društvenih pokreta[18] – i njihovi kapaciteti da se izbore za (kontinuiranu) demokratizaciju postojećih javnih institucija.
Ipak, određena struktura može se skicirati.
Zarad kvalitetnijeg i demokratskijeg sprovođenja projekta participativnog budžeta neophodno je isprva podeliti administrativne instance u kojima se on implementira na manje celine, poput opština ili mesnih zajednica. Potom se radi indeksiranje ovih celina, kako bi se utvrdio kvalitet života u njima i generalno infrastrukture koju poseduju. Ova vrsta indeksiranja u drugom koraku služi kao matrica za preraspodelu resursa, usmeravajući više budžetskog novca u siromašnije i manje razvijene sredine. Na taj način vrši se progresivna preraspodela javnih finansija.
Uključivanje stanovništva u proces odlučivanja dešava se kroz organizovanje sastanaka na nivou komšiluka ili mesne zajednice na kojima se razgovara o problemima i potrebama stanovnika i stanovnica. Ovaj proces često traje i po nekoliko meseci i tokom njega se diskutuje i dogovara šta je ono što je potrebno uraditi i izgraditi kako bi se poboljšao kvalitet života. Potom se biraju delegati koji će dalje formirati telo na nivou celokupne administrativne celine. Delegati moraju biti direktno odgovorni zajednici koja ih je izabrala i prenositi odluke sa nižeg nivoa ka višim. Kako bi odgovorili na konstantni rast interesovanja za sastanake, ali i motivisali stanovništvo da uzme još aktivnije učešće u procesu odlučivanja, u Porto Alegreu je kriterijum za broj delegata koji određena opština može imati tokom godina evoluirao. Isprva je na svakih pet stanovnika koji posećuju opštinske sastanke bilo dozvoljeno izabrati jednog delegata. No kako je broj učesnica i učesnika sastanaka rastao, proporcija se menjala – jedan delegat je biran na deset stanovnika, a potom na dvadeset (de Sousa Santos, 1998: 471).[19] Kasniji kriterijumi su bili još kompleksniji.[20]
Važan faktor u realizaciji programa participativnog budžeta predstavlja količina raspoloživog novca svake zajednice – one bolje stojeće imaju mogućnost da izdvoje više sredstava o kojima će lokalno stanovništvo direktno odlučivati u šta da se ulaže.[21] Ipak, i siromašnije zajednice imaju mogućnost da uvedu ovu meru. U tom slučaju proces se pomera sa pitanja preraspodele postojećih sredstava na pitanje kako obezbediti sredstva za sprovođenje neophodnih projekata. Participacija se tako, primera radi, može proširiti na temu poreza koje ubira lokalna administracija, a stanovništvo se može direktnije uključiti u odlučivanje šta su strateški prioriteti na koje se treba fokusirati kako bi se u srednjem roku poboljšali uslovi života. Naravno, porezi i generalno načini na koje se puni javni budžet određeni su opštim zakonskim odredbama i u tom smislu lokalna administracija može biti ograničena višim političkim instancama. Ipak, srazmerno garantovanoj lokalnoj autonomiji, opštine ili gradovi imaju mogućnost da regulišu određene vrste poreza, a uključivanje stanovništva u proces kreiranja poreske politike otvara i pitanje ko doprinosi, na koji način i sa koliko sredstava lokalnim budžetima. Koliki će opseg participativni budžet imati kada su u pitanju javni radovi i projekti za koje se lokalno stanovništvo odlučuje, jednako je važno kao i pitanje odakle će se novac za realizaciju istih pribaviti.
Socijalizam?
Radi se, dakle, o širini zahvata demokratskog odlučivanja koje je u direktnoj vezi sa odnosom političkih snaga. Tako je institucija participativnog budžeta zapravo, u krajnjoj instanci, prazna forma koja zavisi od konteksta u kojem se implementira i koju mogu eksploatisati različiti politički akteri.
Ona, dakle, nije iherentno socijalistička, ali može imati transformativni potencijal.
U političkom smislu, radi se o uključivanju širih društvenih slojeva u proces donošenja odluka. Reprezentativna demokratija kakvu danas imamo depolitizuje ljude, a političku sferu čini zatvorenom i izolovanom sredinom u kojoj cirkuliše uzak krug privilegovanih. Pred izbore uvek se iznose različita obećanja koja generalno nemaju mnogo veze sa politikama koje se sprovode nakon izbornog procesa. Otvaranjem ovog polja otvara se i prostor za stanovnice i stanovnike da direktno pokreću teme i odlučuju o konkretnim pitanjima koja utiču na njihov svakodnevni život. Ovaj proces ima i socijalno-psihološke posledice. On pruža ljudima priliku da se aktiviraju, da diskutiju i zajedno donose odluke koje su važne za njih, što dovodi i do specifične socijalizacije uključenih ljudi. Time se strukturno stvaraju uslovi za prevazilaženje otuđenja koje reprodukuje kapitalističko društvo kroz konstantno nametanje tržišta i konkurencije kao glavnih regulatornih principa. Nasuprot tome, participativni budžet stvara podlogu za saradnju i izgradnju solidarnosti unutar zajednice. U pogledu ekonomije, participativno budžetiranje omogućava transparentnije trošenje javnih sredstava i njihovo usmeravanje u pravcu koji određuje stanovništvo.
Ipak, sam po sebi koncept participativnog budžeta ne adresira pitanje ekonomske nejednakosti u društvu. Dodatno, on ostaje na nivou preraspodele budžetskog novca i ne dotiče se direktnije pitanja proizvodnje bogatstva. A to je centralno mesto socijalističke politike. U tom smislu participativni budžet i demokratizacija koju on sa sobom nosi ne nude radikalne promene u odnosu na institucije reprezentativne demokratije – pitanje demokratije u polju ekonomije ostaje samo zagrebano i ostaće tako sve dok „u ekonomskoj sferi vlada zakon privatnog vlasništva i radne snage kao robe“ (Prug, 2012: 208). Možemo zaključiti da je potrebno raditi ne samo na opsegu, odnosno količini demokratije, već i na proširivanju njenog kvaliteta, a tu se pitanje odlučivanja šta će se proizvoditi i pod kojim uslovima ispostavlja ključnim.
Participativni budžet ne donosi socijalizam, ali ima određeni mobilizacijski potencijal i može doprineti njegovoj izgradnji. U kojoj meri će potencijal biti iskorišćen direktno zavisi od postojanja, razvoja i kapaciteta kolektivnog političkog aktera sa socijalističkom agendom, na šta nam ukazuje i primer Porto Alegrea i Radničke partije koja je zakotrljala ceo proces. Danas kada je dominantni sistem u krizi i kada na sve načine, nekada i najbrutalnije i najautoritarnije, pokušava da obezbedi akumulaciju kapitala, sve je očiglednije da demokratija nije direktno uvezana sa kapitalizmom. Pitanje izgradnje entiteta koji može dovesti do radikalne promene društva u pravcu izgradnje socijalizma ispostavlja se kao urgentno. No odgovor na to pitanje nikako ne može biti puki voluntarizam – jer na kompleksna pitanja nema lakih i samorazumljivih odgovora – već kontinuirani rad na izgradnji organizacione infrastrukture uz temeljnu analizu dosadašnjih iskustava borbe.
Literatura:
Baiocchi, Gianpaolo. 2003. Participation, Activism, and Politics: The Porto Alegre Experiment. u: Deepening Democracy. Institutional Innovations in Empowered Participatory Governance. London: Verso
De Sousa Santos, Boaventura. 1998. Participatory Budgeting in Porto Alegre: Toward a Redistributive Democracy. u: Politics & Society, vol. 26, 4. New York: SAGE
Fedozzi,Luciano Joeli Lima, Kátia Cacilda Pereira. 2014. Participatory Budgets in Brazil. u: Hope for Democracy – 25 Years of Participatory Budgeting Worldwide. São Brás de Alportel: In Loco Association
Krašovec, Primož. 2013. Poverty and inequality in Slovenia, 2005-2011: from transition „success story“ to long term recession. u: Poverty and wealth. Brussels: Rosa Luxemburg Stiftung
Mayer, Margit. 2014. Proturječja urbanog aktivizma u kontekstu neoliberalizacije. u: Intervencije #1. Zagreb: Pravo na grad
Prug, Toni. 2012. Makro perspektiva direktne demokracije: ekonomski aspekti, država i razvoj. u: Up&Underground, br. 21/22. Zagreb: Bijeli val
Roberts, Majkl. Globalne nejednakosti u bogatstvu. Centar za politike emancipacije, 13. oktobar 2013. (Dostupno na: http://cpe.org.rs/osvrti/majkl-roberts-globalne-nejednakosti-u-bogatstvu/)
Simović, Vladimir. Beograd: čiji je javni gradski prevoz? Bilten, 24. jun 2014. (Dostupno na: http://www.bilten.org/?p=1432)
Sintomer, Yves et al. 2014. Transnational Models of Citizen Participation: The Case of Participatory Budgeting. u: Hope for Democracy – 25 Years of Participatory Budgeting Worldwide. São Brás de Alportel: In Loco Association
Učešće građana u demokratskim procesima u Srbiji 2015. godine. Beograd: Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost. 2015. (Dostupno na: http://www.crta.rs/uploads/documents/2015-09-15%2013:50:51_a_47_l_rs_doc.pdf)
Vilenica, Ana. Beograd na vodi: Život kao privilegija. Mašina, 21. jul 2014. (Dostupno na: www.masina.rs/?p=255)
Wampler, Brian. 2000. A Guide to Participatory Budgeting. (Dostupno na: https://www.commdev.org/files/1613_file_GPB.pdf)
www.participatorybudgeting.org
https://nedavimobeograd.wordpress.com
[1] Tekst je objavljen kao deo zbornika „Vratimo socijalizam u igru – elementi za promišljanje socijalističke strategije“ u izdanju Centra za politike emancipacije. Vidi više na: http://cpe.org.rs/publikacije/zbornik-vratimo-socijalizam-u-igru-elementi-za-promisljanje-socijalisticke-strategije/.
[2] Rezultate ovog istraživanja, naslovljenog „Učešće građana u demokratskim procesima u Srbiji 2015. godine“, moguće je preuzeti na adresi: http://www.crta.rs/uploads/documents/2015-09-15%2013:50:51_a_47_l_rs_doc.pdf.
[3] Vidi više na: http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1687445.
[4] O projektu Beograd na vodi vidi više u na primer: Vilenica, Ana. Beograd na vodi: Život kao privilegija. Mašina, 21. jul 2014. (Dostupno na: www.masina.rs/?p=255).
[5] Analizu ovog ugovora koju je uradila Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd možete preuzeti na linku: https://nedavimobeograd.files.wordpress.com/2015/09/analizaugovorazaprojekatbeogradnavodi.pdf.
[6] Vidi više na: https://nedavimobeograd.wordpress.com/2015/09/29/ne-damo-beograd-2/.
[7] Vidi više na: http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1688196.
[8] Vidi više u: Simović, Vladimir. Beograd: čiji je javni gradski prevoz? Bilten, 24. jun 2014. (Dostupno na: http://www.bilten.org/?p=1432).
[9] Situacija je ista i u ekonomskoj sferi, a privatizacija državnih preduzeća i institucija i komodifikacija njihovih usluga dodatno onemogućava demokratizaciju donošenja odluka, pa se umesto uključivanja u proces odlučivanja o tome kako želimo da nam se razvija školstvo ili zdravstvo, šta učiniti sa poljoprivrednim kombinatima ili vodovodima, ljudi pretvaraju u konzumente, potrošače koji sve što mogu da urade jeste da ili učestvuju ili ne učestvuju u tržištu. Naravno, to najčešće nije stvar lične odluke, već direktna posledica materijalnog položaja – imamo li uopšte novca za trošenje na tom tržištu?
[10] Vidi više na: http://www.dnevnik.rs/politika/vucic-pitanje-ekonomskih-mera-nije-pitanje-svadja-i-sukoba
[11] Valja imati na umu da ni ove kategorije nisu uvek neutralne. Primera radi, često se za opis stanja u određenom društvu koriste različita merenja siromaštva. Iako se metodološki aparati za ova merenja detaljno razvijaju, zanimljivo je pogledati i njihove kontradikcije. Tako, na primer, prema merenjima koja je izveo Republički zavod za statistiku, stopa rizika od siromaštva u Srbiji za 2015. godinu iznosi 25,4% uz naglasak da „ova lica nisu nužno siromašna, već samo imaju veći rizik da to budu“. Linija rizika od siromaštva za ovu godinu je iznosila 14.920 dinara prosečno mesečno za jednočlano domaćinstvo ili oko 120 evra. Ovako postavljeni parametri ostaju nesenzitivni na razlike u troškovima života koji variraju u zavisnosti od sredine u kojoj ispitanici/ce žive, a ako pogledamo rezultate merenja stope subjektivnog siromaštva, koja pokazuje „subjektivni osećaj ispitanika o teškoćama sa kojima se suočava njegovo domaćinstvo u nastojanju da plaća svoje neophodne troškove uzimajući u obzir ukupna primanja tog domaćinstva“, videćemo da ni prag rizika od siromaštva nije dobro postavljen – na pitanje mogu li „sastaviti kraj s krajem“ 31,9% domaćinstava je odgovorilo da to mogu „veoma teško“, 32,8% „teško“‚ a 30,1% „sa izvesnim teškoćama“ (vidi u: Saopštenje. Br. 084, god. LXVI. Beograd: Republički zavod za statistiku). Stoga deluje važnije naglasak staviti na pitanje nejednakosti (više u: Krašovec, Primož. 2013. Poverty and inequality in Slovenia, 2005-2011: from transition „success story“ to long term recession. u: Poverty and wealth. Brussels: Rosa Luxemburg Stiftung).
[12] Vidi na primer u: Roberts, Majkl. Globalne nejednakosti u bogatstvu. Centar za politike emancipacije, 13. oktobar 2013. (Dostupno na: http://pe.org.rs/osvrti/majkl-roberts-globalne-nejednakosti-u-bogatstvu/).
[13] Primera radi institucije mesnih zajednica ili radničkih saveta, iako u rudimentarnoj fazi, omogućavale su određenu vrstu decentralizacije odlučivanja, iako u praksi ove institucije nisu uvek i svuda funkcionisale sa istim kvalitativnim obeležjima i u istom obimu. Ipak, umesto da se one unapređuju i menjaju, u naletu antisocijalističke histerije došlo je do njihovog potpunog brisanja.
[14] Na ovom mestu može se postaviti pitanje motiva da se u fokus stavi upravo ova mera koja nije inherentno revolucionarna tj. socijalistička, odnosno, zašto se za istraživanje pitanja demokratije naglasak ne stavi na neposredna iskustva jugoslovenskog socijalizma. Naravno, ovo pitanje je krajnje legitimno i istraživanje demokratije i demokratskih institucija u okvirima socijalističkog društva koje je postojalo na prostoru nekadašnje SFRJ predstavlja poduhvat koji se mora detaljno obaviti. Ipak, takvo istraživanje nadilazi obim i pretenziju ovog teksta, a participativni budžet se čini adekvatnom podlogom za istraživanje radikalno leve strategije u kontekstu kapitalističkog društva kakvo je naše danas, a pogotovo s obzirom na aktuelizaciju ove teme koja se u proteklih nekoliko godina odvija kroz sektor civilnog društva.
[15] Vidi više na: http://www.participatorybudgeting.org/about-participatory-budgeting/what-is-pb/
[16] Javni budžet u Brazilu obuhvata tri nivoa – federalni, državni i gradski. Gradovi imaju relativnu autonomiju koja im omogućava da odlučuju o rashodima i prihodima koji su prikupljeni kroz različite poreze na lokalu ili su u pitanju transferi sa viših institucionalnih instanci. Rashodi se klasifikuju u nekoliko kategorija – ljudstvo, javne usluge, investicije u radove i opremu – od kojih najveća autonomija upravljanja postoji u poslednjoj stavki (de Sousa Santos, 1998: 467). Samim tim ta kategorija je plodno tlo za malverzacije lokalnih vlasti. Istovremeno, to je stavka koju je i najlakše staviti pod demokratsku kontrolu zajednice, za šta je naravno neophodna politička snaga i volja.
[17] Uspeh i popularnost koju je participativni budžet doživeo, prvo u velikim gradovima poput Porto Alegrea, Belo Horizontea ili Vitorije, omogućio je da mu bude pridodata i simbolička vrednost u toj meri da je participacija postala sastavni deo političkog diskursa tokom lokalnih izbora koji su počele prihvatati sve partije (Fedozzi i Lima, 2014: 157).
[18] Treba imati na umu da društveni pokreti mogu biti široko definisani, da nisu politički jednoznačni, a njihovo organizovanje, uprkos opštem nazivu „društveni“, često je krajnje partikularističko. Dodatno, društveni pokreti su vrlo heterogeni. „Većina aktivističkih mreža danas se sastoji od neke kombinacije sljedećih društvenih grupacija:
– radikalno autonomnih, anarhističkih i alternativnih skupina te različitih ljevičarskih organizacija,
– urbanih entiteta iz srednje klase koji nastoje obraniti kvalitetu života na kakvu su navikli,
– raznorodnih skupina kojima je zajednička ugrožena egzistencija, pripadale one neformalnom sektoru, kreativnim privrednim granama ili studentima,
– često i lokalnih skupina za zaštitu okoliša koje se bore protiv problema vezanih uz energiju, klimu ili razvojne politike,
– marginaliziranih, isključenih, potlačenih i obojenih, koji nisu izrazito prisutni u koalicijama kakve su se oblikovale u sjevernoeuropskim gradovima, ali su itekako prisutni u Južnoj Europi i Sjevernoj Americi“ (Mayer, 2014: 17).
Iako su sve ove grupe pod udarom istih procesa koji se odvijaju pod naletom neoliberalne transformacije, njihove strukturne pozicije, interesi i iskustva nisu uvek podudarni. Time je usporena, a često i onemogućena, homogenizacija, politizacija i profilizacija pokreta, te otvoren prostor za njihovu asimilaciju u dominantne okvire u kojima se fokus stavlja, ne na strukturne uzroke problema, već na njihove pojavne oblike poput pitanja korupcije.
[19] „Uprkos stalnim izazovima, ukupni rezultati su bili iznenađujuće pozitivni. Učešće u odlučivanju je tokom vremena raslo i kulminiralo je u 2002. godini kada je 17.200 osoba učestvovalo u glavnim okružnim sastancima, a još mnogo njih na nivou susedstva. Socijalne karakteristike učesnika i učesnica su još upečatljivije: ljudi sa nižim prihodima imaju tendenciju da budu više uključeni od drugih, žene su postale većina na sastancima, a i mladi ljudi su veoma aktivni. Participativni budžet daje reč onima koji su prethodno bili autsajderi u političkom sistemu. To je dovelo do jačanja civilnog društva i, pre svega, radničke klase. Klijentelističke strukture su u velikoj meri nadjačane, a odnosi između političkog sistema i civilnog društva su znatno poboljšani. Pored toga, participativni budžet je doveo do preusmeravanja javnih investicija prema siromašnijim oblastima, ili barem onih ulaganja o kojima se odlučuje u okviru participativnog procesa. Do toga je došlo usled značajne angažovanosti radničke klase u samom procesu.“ (Sintomer et al. 2014: 33).
[20] Kriterijumi usvojeni 1997. godine „uključili su različite koeficijente koji su u obzir uzimali posećenost sastanaka: do 100 prisutnih – jedan delegat biran je na deset ljudi, od 101 do 250 – jedan delegat biran je na 20, od 851 do 1000 – jedan na sedamdeset, a na više od 1000 – jedan na osamdeset (de Sousa Santos, 1998: 471).
[21] Primera radi, finansijski stabilnije opštine u Brazilu izdvajaju između 12% i 15% budžeta za javne radove izglasane putem participativnog budžetiranja (Wampler, 2000: 7).