Kako je u Švici? Imigracija, “održivost” i maltuzijanska logika

Nedavno izjašnjavanje stanovnika Švajcarske o ograničavanju broja stanovnika otkriva manevar savremene desnice: stvarni problemi kapitalizma preoblače se u ekološko i identitetsko pitanje i svode na jedan broj.

Švajcarska, zemlja poznata po referendumima, pre neki dan odlučivala je da li će postaviti populacionu granicu na 10 miliona ljudi. Ova zemlja već ima više od 9 miliona stanovnika.

Inicijativu je pokrenula Švajcarska narodna stranka, naravno – desničarska stranka. Od 60% izašlih glasača, blizu 55% izjasnilo se protiv. Ne toliko ubedljiv rezultat. Ali zanimljiva je matrica koju ovaj referendum razotkriva.

Desničari su pokrenuli ovu inicijativu kao način da se obračunaju sa onim što nazivaju “nekontrolisana imigracija” koja, kako to kaže Nils Fihter, jedan od mladih lidera stranke koja je inicirala referendum, “vodi tome da Švajcarska više ne bude Švajcarska”. Inače, Fihter je i ranije bio osuđivan za rasnu diskriminaciju.

“Održivost” kao paravan desnice

Ali način kako je artikulisana sama inicijativa pokazuje taktičko lukavstvo desnice, počevši od samog imena. Inicijativa se zvanično zove “Inicijativa za održivost”. SVP je suštinu sažeo u dve tačke: “DA” Švajcarskoj čija stalna populacija ne prelazi deset miliona pre 2050. godine, i “DA” “zaštiti životne sredine” i trajnom očuvanju “prirodnih osnova života”. Argument je da populaciona ekspanzija preopterećuje infrastrukturu, uništava prirodu i dovodi do rasta kirija. Imigracija se, dakle, ne napada kao imigracija, već posredno. Rast broja stanovnika adresira se kao ekološki i problem kvaliteta života.

SVP nije ekološka stranka, iako pojam “održivosti” koristi još od programa iz 1995. godine. U stvari, u pitanju je stranka koja dugo vodi rat protiv onih koji govore o klimatskim promenama i čini sve da zaustavi prelazak na obnovljive izvore energije.

Inicijativa o ograničenju broja stanovnika zaista se oslanja na stvarne probleme sa kojima se ljudi suočavaju – rast troškova stanovanja, zakrčen saobraćaj, rastući troškovi zdravstva, pad kvaliteta obrazovanja, opterećena infrastruktura, betoniranje prirode, itd. Ali ovi problemi redukovani su na jednu jedinu veličinu kojom se navodno može upravljati: broj stanovnika.

Tržište naspram javnog interesa

To je karakterističan potez desnice: distributivni sukob oko toga ko plaća stanovanje, zdravstvo i javne usluge, i ko odlučuje o ulaganjima u njih, preformulisan je u pitanje pripadnosti i sveden na jednu meru. SVP, sa dugom istorijom kampanja uperenih protiv migranata i manjina, nudi kvantitativni odgovor tamo gde je problem po svojoj prirodi politički – odluke ne donose migranti, nego oni koji upravljaju državom i kapitalom.

Stanovanje u Švajcarskoj jeste gorući problem. U gradovima poput Bazela i Ženeve, tek 15-18% stanova nastanjuju stvarni vlasnici. Ukupna stopa vlasništva 2022. iznosila je 35,9%, a donekle su je izvukle ruralne sredine. To je najmanji udeo među svim evropskim zemljama.

Ali stanovanje je pitanje kojim se može upravljati, ako volja postoji. Na primer, stanovništvo Ciriha je na referendumu 2011. godine ubedljivom većinom stalo iza zahteva da se značajno poveća udeo neprofitnih stanova u ukupnom fondu stanova za izdavanje. Dakle, pravac nije ograničavanje broja stanovnika, već podsticanje javnog i zadružnog stanovanja, regulacija zakupnine, zemljišne i prostorne politike, sa ciljem da se obuzda logika tržišta i profita.

Statistika kriminala kao klasno ogledalo

SVP povezuje imigraciju i s kriminalom. Tvrde da je svaki drugi počinilac stranac s boravišnom dozvolom, a da osam od deset zatvorenika nema švajcarski pasoš. Iako su ove brojke bile osporene, treba primetiti da desničarska upotreba kriminaliteta sledi prepoznatljiv obrazac: ekonomska nesigurnost se kanališe u rasno ili nacionalno označavanje. Statistika je tu prividno neutralan posrednik. Ali ona, u stvari, meri klasnu poziciju očitanu kroz poreklo i rasnu pripadnost. Ono što se predstavlja kao etnička sklonost ka prestupu jeste, u stvari, efekat klasnog položaja.

Osuđenici najčešće pripadaju nižim slojevima društva. Njih su materijalna prinuda i strukturno zatvorene mogućnosti gurnule ka kriminalu, baš kao i izopštenost na margine društva, koja se ogleda u odsustvu perspektive. Ono što statistika registruje kao etničku sklonost zapravo je očitavanje klasne pozicije kroz rasnu ili nacionalnu prizmu.

Iracionalnost desničarske logike je dodatno uočljiva kada se pogleda samo tržište rada. Ugostiteljstvo, građevina, ali i zdravstvo, socijalna zaštita, pa i poljoprivreda, u velikoj meri se oslanjaju upravo na rad stranih radnika i radnica. Imigranti su istovremeno traženi kao jeftina radna snaga i odbacivani kao pretnja; uključeni kroz hipereksploatisani rad, a isključeni kroz kaznu.

Demografske kontradikcije

Sa druge strane, društvo u kome je petina stanovništva starija od 65 godina svoju radnu snagu, ali i budžetske prihode, sve manje proizvodi samo. Gornja granica broja stanovnika, koju desnica pokušava veštački da postavi na 10 miliona, presekla bi upravo onaj priliv koji finansira i opslužuje usluge koje predlog tobože želi da zaštiti.

Geografija glasanja je ovde zanimljiva: gradovi sa najvećim udelom doseljenika, kao i turistički kantoni, odbili su predlog najodlučnije. Materijalni interes postavio se nasuprot identitetskom. Predsednik SVP-a, Marsel Detling, je posle poraza priznao da nijedan problem nije rešen. To je tačno, ali ne zato što inicijativa nije prošla, nego zato što ni nije nudila rešenje, već zamenu teza.

Vredi prepoznati i poreklo ovog načina mišljenja. Logika gornje granice donekle asocira na Tomasa Roberta Maltusa, engleskog demografa koji je živeo na prelazu iz 18. u 19. vek. Maltus je u svom radu pretpostavio da stanovništvo raste geometrijskom, a sredstva za život aritmetičkom progresijom. Pojednostavljeno – broj ljudi raste mnogo brže od količine hrane. Politička funkcija te pretpostavke bila je jasna od početka – ako je oskudica prirodna činjenica, a ne ishod društvenog uređenja, onda i pomoć siromašnima postaje besmislena, jer tobože samo umnožava bedu.

Proizvodni odnosi i disciplinovanje margine

Karl Marks je, sa druge strane, tu naturalizaciju odbacio. On kaže da “apstraktan zakon stanovništva postoji samo za biljke i životinje” – i to isključivo tamo gde čovek istorijski ne interveniše. Dakle, vanvremenski zakon stanovništva ne postoji, već svaki način proizvodnje proizvodi sopstveni. Konkretno, ono što kapitalizam stvara nije apsolutni višak ljudi naspram navodno ograničenih sredstava za život, nego relativni višak – radnu snagu koja je suvišna samo u odnosu na to koliko radne snage kapitalu treba da bi se uvećavao. “Prenaseljenost” je, drugim rečima, kategorija društvenog odnosa, a ne demografije.

Švajcarski slučaj ovoj kritici dodaje cinični obrt: stanovništvo koje desnica proglašava viškom i pretnjom po održivost, upravo je ona radna snaga bez koje švajcarski kapitalizam ne može da preživi ni jedan jedini dan. Maltuzijanski okvir ovde svesno označava kao suvišno ono što je strukturno nužno. Ta kontradikcija na kraju ne pada na moralnom prigovoru, već na sopstvenoj ekonomskoj računici.

Zato je ova inicijativa od samog početka bila osuđena na neuspeh: njen cilj zapravo nikada nije ni bio da zaustavi imigraciju, već da kroz stalno generisanje atmosfere vanrednog stanja i oskudice osigura da ta ista radna snaga ostane jeftina, uplašena i politički razvlašćena.