Toplotni talas i klasna dimenzija rada na otvorenom

U ponedeljak, kada je toplotni talas bio u piku, najviša izmerena temperatura u Srbiji iznosila je 40 stepeni celzijusa. To je zvanična temperatura, izmerena od strane Republičkog hidrometeorološkog zavoda uređajima koji stoje na dva metra visine, zaštićeni od sunca i okruženi travnatom površinom.

Kolika je temperatura na gradilištima, niko zvanično ne objavljuje. A i zašto bi kada nijedan zvaničan dokument Republike Srbije ne nalaže da se rad mora zaustaviti ukoliko su vremenske prilike ekstremne.

Država nije zainteresovana za toplotni talas

Načelno propisi govore o tome da “zaposleni moraju biti zaštićeni od štetnog dejstva atmosferskih uticaja na njihovu bezbednost i zdravlje” i da “u toku rada na gradilištu metode rada i aktivnosti, kao i fizičko opterećenje zaposlenog moraju biti određeni prema temperaturi koja ne ugrožava bezbednost i zdravlje ljudi”. Ali konkretna temperaturna granica se ne navodi.

Doduše, Vlada Republike Srbije je još 2007. godine, donela “Preporuku” u kojoj “poslodavcima sugeriše” da, ukoliko spoljna temperatura prelazi 36 stepeni, organizuju rad na način da se “izbegne obavljanje teških fizičkih poslova i izlaganje direktnom sunčevom zračenju zaposlenih” – “ukoliko to dozvoljava proces rada”.

Zna se šta ima prioritet, a životi i zdravlje radnika i radnica već decenijama to nisu.

O tome slikovito govori i “apel” Ministarstva građevinarstva, objavljen 29. juna. U tom dopisu – koji dobrano kasni, jer stiže duboko unutar toplotnog talasa za koji smo dosta ranije znali da dolazi – pozvani su “poslodavci i zaposlеni u oblasti građеvinarstva da u narеdnom pеriodu, doslеdno primеnjuju propisanе mеrе bеzbеdnosti i zdravlja na radu prilikom obavljanja poslova na otvorеnom”. Izbalansirano, nema šta. Kao da je odgovornost jednako raspoređenja, kao da radnici imaju jednak uticaj na organizaciju radnog procesa i raspored radnog vremena.

Ministarstvo za rad se i dalje pravi kao da nije u pitanju njihov resor. Uostalom i ranije smo zaključili da je ovo ministarstvo, gledajući izbor ministara, pretvoreno isključivo u ministarstvo za boračka pitanja. A i taj aspekt se sveo na komemoracije, dok je od socijalnih politika ostalo praktično – ništa.  

Rizik radnički, profit privatnički

Vratimo se nakratko na mišljenje Ministarstva za građevinarstva koje kaže da i radnici treba da “doslеdno primеnjuju propisanе mеrе bеzbеdnosti i zdravlja na radu”. To bi konkretno značilo da radnici treba da iskoriste pravo da obustave rad i napuste radno mesto. U članu 40 Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu jasno stoji: “Kada mu preti ozbiljna, neizbežna i neposredna opasnost po život ili zdravlje, zaposleni ima pravo da preduzme odgovarajuće mere, u skladu sa svojim znanjem i tehničkim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju i da prestane da radi, napusti radno mesto, radni proces, odnosno radnu sredinu”.

Dakle, radnici bi mogli da po vrelini da napuste radno mesto, posete dežurnog lekara i dobiju nalaz koji će sasvim izvesno pokazati povišen puls, povišenu telesnu temperaturu, ubrzano disanje, dehidriranost, a moguće i konfuziju. Ako ništa drugo, taj dokument bi trebalo da bude dovoljan da brani njihovu odluku i njihovo pravo.

Problem ovog pristupa je dvostruk.

Prvo, u pitanju je prebacivanje rizika na same radnike. Ova “samoregulacija” je opasna, jer dok osoba “oseti” toplotni stres, već može biti u zoni ozbiljne ugroženosti zdravlja. 

Drugo, veliki broj radnika ima niska primanja i zbog toga često ide i preko praga izdržljivosti kako ne bi bili uskraćeni dela zarade. Koliko njih može da dozvoli sebi da ostane bez dnevnice, da rizikuje otkaz, a onda i sudske sporove koji su dugački i na svoj način iscrpljujući, pre svega finansijski.

Naravno, život je prioritet. Ali zato ne smemo, kao društvo, dozvoliti da ovakve stvari zavise isključivo od hrabrosti i spremnosti samih radnika i radnica da istupe i kažu – dosta je, ovde podvlačim crtu.

Rešenja postoje, obaveza ne

Poslodavci imaju i u postojećem zakonskom registru neke opcije na raspolaganju, kako bi predupredili negativne posledice po živote onih koji za njih rade.

Mogli bi recimo da uvedu preraspodelu radnog vremena, što vrlo zgodno koriste onda kada im je potrebno da radnike zadrže i po 60 sati nedeljno na poslu kako bi ispunili tražene kvote. U vreme toplotnog talasa imaju mogućnost da skrate radno vreme, a to nadoknade onda kada atmosferske prilike budu adekvatne. Poenta preraspodele radnog vremena je da se u šest meseci broj radnih sati izniveliše tako da u proseku iznosi 40 časova nedeljno. Na kraju radnik ili radnica obave rad koji je ugovoren, ali na način koji im ne ugrožava život.

Poslodavci bi mogli i da radno vreme pomere u ranije jutranje sate, kada nema sunca, ili kada ono nije toliko jako. Naravno, to bi značilo i da svaki sat koji je odrađen pre 6 časova ujutru moraju da plate dodatnih 26%, jer bi u pitanju bila noćna smena. Ali poslodavci ne vole da plaćaju više, ako ne moraju.

Alternativna opcija bi mogla da bude i dvokratno radno vreme. Recimo, od 6 do 10 časova pre podne i od 18 do 22 časa posle podne. Time bi se zaobišao najteži deo dana. 

Nažalost, sve to je u domenu – mogu, ali i ne moraju. I tu je centralni problem. Radnici su strukturno uslovljeni da moraju da rade u ekstremnim vremenskim uslovima, a poslodavci ne moraju po tom pitanju išta da učine. Zato ni apeli nisu dovoljni. Oni zapravo cinično razobličavaju karakter vlasti, koja samo pere ruke od odgovornosti, a u praksi favorizuje stranu kapitala naspram strane rada. 

Zato su nam potrebne jasne zakonske norme koje štite živote i zdravlje radnika. Bez izuzetaka. Toplotni talas će se povući za koji dan, ali struktura koju je osvetlio ostaje. Pitanje nije kako preživeti ovu vrućinu, nego kako u klasno raslojenom društvu omogućiti onima koji su obespravljeni da prežive.